Mnoge od njih upisuju kurseve, završavaju edukacije, uče same. Ako je u pitanju ručni rad, nabavljaju materijal - i čuvaju ga, ponekad godinama, a nikako da počnu.
Šta ih zapravo zaustavlja?
Kod nekoga je to perfekcionizam - odlaganje dok se ne stvore idealni uslovi, ili ne prikupi baš sve što bi moglo da ti zatreba. Kod nekoga strah da će uložiti vreme ili novac u nešto što možda neće uspeti. Kod nekoga materijalna nesigurnost, kod nekoga nešto sasvim lično što samo ta osoba nosi. Ne mogu da dam jedno opšte objašnjenje, i ne bih ni pokušavala - svaka žena ima svoj razlog, i svoj put.
Osećaj te ne vara, to nije toliko siguran put, bar ne u početku. Stvarno ništa nije sigurno, i ono što mogu da kažem jeste da ne postoji garancija. Jedino mesto gde zaista postoji nešto što liči na garanciju jeste životno osiguranje kod agencija - to je otprilike jedina prava garancija koju poznajem. :)
U biznisu, nažalost, ne postoji ono "radi ovako i sigurno će uspeti". Samo što, znaš i sama kako je - kad imaš tu veliku ideju i jaku želju, to samo po sebi već kao da ti daje sigurnost i energiju da se potrudiš i to ostvariš.
Ne postoji formula koja ti obećava da će taj zamišljeni posao sto posto raditi - to realno ne može niko da zna unapred, koliko god samouvereno zvučao, ali to što u životu ni za šta ne postoji garancija na kraju zaista nije pravi problem. Postoje samo veće ili manje verovatnoće, u zavisnosti od toga kako radiš, koliko se trudiš, prilagođavaš (vremenom, po tome kako tržište reaguje na tvoju ponudu), i dobra vest je da u velikoj meri sami možemo da utičemo na konačan ishod.
Ali ono što je važnije od bilo kog saveta koji čuješ jeste da veruješ u sebe, i u svoju ideju, više nego u bilo koji logičan argument za ili protiv nje koji ti da neko drugi (iz svog sopstvenog uverenja).
Strah od tuđeg neodobravanja
Kroz razgovor sa mnogim ženama preduzetnicama - i onima koje su krenule, i onima koje još uvek nisu - primetila sam da se skoro svaka od njih u nekom trenutku suočila sa neodobravanjem okoline.
Primer: Zamisli da kažeš najbližima da želiš da ostaviš stabilan posao i posvetiš se svom biznisu. Oni koji te najviše vole žele za tebe sigurnost, nešto predvidivo, nešto što već poznaju. Strah od nepoznatog ih vuče da ti kažu "zadrži taj posao" ili "nađi neki drugi, sigurniji". Ne zato što ne veruju u tebe - nego zato što ne osećaju ono što ti osećaš, i ne vide ono što ti vidiš.
Često se pri tome navode i primeri onih koji su, kako kažu, "propali" - neko ko je probao pa nije uspeo, neka žena koja radi dva posla i zbog toga ne stiže ni muža ni decu da vidi. Ti primeri se pamte i prepričavaju, i onda se, iz straha, projektuju na tebe. Ali šansa da ti proživiš baš taj scenario nije ni približno tolika koliko izgleda u tom trenutku straha. Možda uopšte ne ličiš na te slučajeve.
Svako ima svoj put.
Šta praviti razliku
Ono što zaista pravi razliku između ideje koja ostaje san i ideje koja postaje posao jeste - plan. Ako imaš cilj samo u mašti, to je san. Ako imaš jasno definisan cilj, sa koracima koje možeš da sprovodiš malo po malo, bez velikog šoka i bez naglog ostavljanja starog posla - to je već nešto na čemu možeš da radiš.
Nedavno mi je pisala jedna žena koja već tri godine drži kupljeni materijal za izradu sveća, čak je kupila i pozadine i rekvizite za slikanje kada jednom bude počela da ih pravi, a nije ih ni dotakla. Kad smo pričale na konsultacijama, pojavila su se tri sloja razloga za odlaganje, ne samo jedan.
Prvo je bilo neodobravanje okoline. Onda umor - kancelarijki posao koji već radi joj oduzima vreme i energiju, pa jednostavno "ne stiže". I na kraju, možda najteži sloj: ne zna kako da postavi cenu svom radu, jer se ne kreće u društvu drugih žena koje joj rekle "stavi cenu koju misliš da vredi, pa je vremenom prilagođavaj" - umesto toga čuje samo da je to što je ona zamislila "skupo" i "neće se isplatiti", uz ono "ko će ovde to da ti kupi?". Tri različita straha, ali svi vode do istog mesta: materijal stoji, a ideja čeka. Dok neko drugi, baš u ovom trenutku nekome prodaje upravo takve sveće kakve ona nije ni počela da pravi.
Njoj, kao i mnogima, ne treba da sve reši odjednom. Ono što može je da radi ponekad, kad ima vremena i volje, jednu po jednu sveću - i vremenom bi se ti komadi nagomilali dovoljno da izdvoji vreme da ih slika, negde objavi ili izađe na prvi otvoreni sajam ručnih radova. Sve se akumulira kad se radi malo po malo. To je princip koji sama negujem u svom radu - strpljivo, u malim koracima, dok se ne stigne tamo gde se želi.
Vrati se sebi na trenutak i zapitaj se:
Šta ja zapravo želim? Koji su moji talenti, šta mi ide s lakoćom? Kako zamišljam da bi se sve moglo odigrati u najboljem mogućem svetlu - ne šta bi moglo da pođe po zlu, nego šta bi moglo da bude sjajno? I - koje je moje veliko "zašto"? Zašto želim baš to što želim?
I da budem jasna - nikad neću reći nekome da odustane. Zašto bih? Uvek treba da se boriš za sebe i za svoju ideju, baš zato što ti se ona čini kao nešto ispravno za tebe. Zašto bi napustila svoj san samo zato što tamo neko tvrdi da to tako ne ide, iz svog sopstvenog ubeđenja?
Sitnim koracima, bez forsiranja, sa jasno definisanim rokom - na primer, godinu dana - posle kog možeš da proceniš: da li ovo dobro ide, ili treba nešto da promenim. Da, da "promenim", ne "odustanem".
👉 Ovde možeš potpuno besplatno preuzeti svoj priručnik "Ciljevi" koji će ti pomoći da postaviš svoj cilj, odrediš male korake i ostvariš ga!
Kad otvoriš moj priručnik Ciljevi, ovo je tačno ono kroz šta te on provodi. Umesto da samo razmišljaš uopšteno "želim da uspem", postavljaš sebi 10 konkretnih ciljeva - ne samo poslovnih, nego iz svih delova života. Onda, od tih 10, zaokružiš onaj 1 najvažniji koji bi, kad bi se ostvario, pozitivno uticao na sve ostale.
Ako ti je taj biznis cilj najvažniji od svih, njega zaokružiš i na njemu prvo počinješ da radiš - isključivo sitnim koracima, isključivo bez preforsiranja. Iz dana u dan, to znači da više ne nosiš u glavi jednu maglovitu želju, nego tačno znaš koji je sledeći mali korak koji danas možeš da napraviš. Vremenom, ti sitni koraci se pretvore u nešto opipljivo - a to je razlika između života u kom san samo čekaš i života u kom ga polako gradiš.
Šta o ovome kažu istraživanja
Ovo nije samo moj utisak iz iskustva. Prema Global Entrepreneurship Monitor-u, 2024. godine 49% ljudi koji su prepoznali dobru poslovnu priliku ipak nije krenulo u realizaciju - upravo zbog straha od neuspeha, ne zbog nedostatka ideje ili znanja. To je skoro polovina svih tih ljudi.
U psihologiji postoji i pojam koji objašnjava zašto nam je tuđe mišljenje toliko važno: potreba za pripadanjem. Istraživači je opisuju kao jednu od najosnovnijih ljudskih potreba - toliko duboku da se na njoj temelji gotovo svaka teorija o društvenom ponašanju - to potvrđujem i ja kao diplomirani sociolog. Kad se plašiš tuđeg neodobravanja, to nije slabost i nisi jedina. To je duboko ljudski mehanizam koji te štiti od osećaja da si sama.
Ali taj isti mehanizam, ako ga ne prepoznaš, može da te zadrži na mestu godinama.
Konkretan zadatak za tebe
- Zapiši svoj cilj, onaj koji ti je najvažniji od svega što želiš da postigneš.
- Razbij ga na sitne korake - toliko sitne da ti ne deluju zastrašujuće, nego izvodljive već ovog meseca.
- Postavi sebi realan rok - na primer, godinu dana - za prvu procenu, ne za odustajanje.
- Pronađi pravu, živu podršku. Da li su to prijatelji, jedna osoba ili grupa žena koje se bore za slično - to je tvoj izbor, ali nemoj da to radiš potpuno sama, tako je teže a i samoća kod većine na kraju vodi do odustajanja, a to ne želimo.
Ako ti treba pomoć baš oko prvog koraka - definisanja tog jednog ključnog cilja - moj besplatan priručnik Ciljevi stiže pravo u inboks, jednim klikom.
Kako izgleda kad imaš podršku, a kako kad je nemaš
Zamisli dve verzije iste žene, sa istim ciljem. Jedna nosi tu ideju sama, u glavi, meseci prolaze, cilj joj s vremena na vreme deluje sve dalje, jer nema nikog da joj kaže "vidim koliko se trudiš" ili "ovo je dobar sledeći korak". Kad naiđe na prepreku, tu prepreku rešava sama, sumnja u sebe sama, i lako joj se desi da posle par meseci tišine jednostavno prestane da radi na tome - ne zato što ideja nije bila dobra, nego zato što nije imala nikog da je podseti da je vredna.
Druga žena ima isti cilj, ali svakog petka u podne sedne pred ekran, sa još nekoliko žena koje rade na sopstvenim ciljevima. Prvo podele svoje "pobede" te nedelje - ma koliko sitne bile. Onda svaka oceni koliko je napredovala ka svom cilju, od 1 do 10, i ostale je saslušaju - ne da kritikuju, nego da prepoznaju trud i pohvale je. Zajedno razmenjuju ideje kad neko zapne. Na kraju, svaka izgovori naglas šta je njena obaveza za narednu nedelju - jer kad kažeš naglas pred drugima, mnogo je teže to da odgučeš. Ko želi, ostane i posle, na opušteno druženje. Ta žena, posle godinu dana, ne samo da zna gde joj je cilj - zna i da nije sama u tome, i to menja sve.
To je naša Mastermind grupa, i baš zato prvi online sastanak uvek poklanjam besplatno - da svaka žena oseti tu razliku uživo, pre nego što odluči da li joj to treba. Nije to samo "još jedna grupa". To je razlika između toga da guraš sama, i da imaš nekog ko ti daje vetar u leđa svake nedelje.
Ukratko
Iako ne postoji garancija, ono što mora da postoji jeste da veruješ u svoju ideju i da ne posustaješ zbog toga što neko sa strane kaže "ma, neće to ići". Jer taj neko zapravo govori o sebi, ne o tebi.
- Veruj u sebe i u svoju ideju više nego u bilo čiji argument protiv nje - to je jedino gorivo koje ti zaista treba, i niko ti ga ne može oduzeti ako mu ti sama to ne dozvoliš.
- Strah od tuđeg neodobravanja je duboko ljudski, ne slabost - ali ne mora da bude ono što te zaustavlja.
- Razlika između sna i posla je plan: jasan cilj, sitni koraci, realan rok za prvu procenu - i po mogućstvu, neko ko te u tome prati.
Ako ti u ovom trenutku nedostaje baš ta živa podrška, prvi sastanak Mastermind grupe je uvek besplatan - klikni ovde da saznaš sve detalje, prijaviš se, pridružiš nam se i osetiš tu razliku i sama.
To je mesto gde nije žena ženi vuk, već je žena ženi podrška!
Da li si i ti nekad odlagala početak zbog tuđeg mišljenja, ili zbog straha da neće uspeti? Ispričaj mi u komentaru.
Veliki pozdrav! 
Коментари
Постави коментар
Šta te je od svega ovoga najviše inspirisalo ili podstaklo na razmišljanje? Podeli sa mnom u komentaru ispod – jedva čekam da čujem tvoj utisak!